Ахх, једини живот. Истина је да никад нисам волио сам живот. Био сам серијски моногамни датер, увек сам или разговарао с неким или се дружио са неким. Али у последње три године, нешто ми је кликнуло у мозгу што никад раније нисам разумео.

Схватио сам да никада нећу бити срећан све док не научим како да тужим, како да пропаднем, како да расту и како да успем - све сам.

Навикла сам да имам некога око себе да ме тјеши. Да би ме умирио када живот мора бити превише. Да држим руку кроз таласе тјескобе. Да ме покупи кад падам. Да ме волим кад не бих могао да волим себе.



Али морала сам да волим себе.

Почетак је био каменит. Желео сам пажњу. Ја потребно пажња. Одмах сам преузео ОкЦупид, Тиндер и Бумбле, на ивици нервног слома који је захтевао некакву тренутну захвалност.

Стварно сам усран ствари попут контактирања бивших и желео сам да ме желе, али истовремено, постављајући препреку између нас. Пио сам слане људе које нисам требао да имам. Ја сам бирао људе које нисам требао. Био сам нека врста олупине влака да будем сасвим искрен.

Недостајаће ми

Морала сам да се научим како да живим. Како бити сам. Како само бити и бити задовољан с тим. Морала сам да се научим како да спавам без некога другог у свом кревету. И како да волим своје срце а да неко други не посегне за њим.

Научио сам да исцељивање није линеарно. То ако сам једног дана тужна, не значи да не успевам. А ако сам усамљена недељу дана, то не значи да ћу се увек тако осећати. Научио сам како да се носим са тешким стварима које су ми живот бациле на пут. Научила сам како да радим на себи, а да ме неко не држи поред



Научио сам да плачем у кревету и да се не осећам као да је крај света. Научио сам да осећања нису непријатељ. А та ошамућена осећања су. Научио сам да бити самац није смртна казна. Тај осећај рањивости и усамљености је део живота и туга није трајна.

зашто ме је одбио

Научила сам да и ја не могу све сама. Да су ми потребни људи око мене. Да су ми потребни породица и дивни пријатељи да испуним свој живот. Сазнао сам да празнина што нема дечка не би увек била ту. Научила сам како да се напуним на боље и веће начине.

Научила сам како сам седети у кафићу и не бити самосвесна. Научила сам како да направим своју храну и препустим се сопственим креацијама. Научио сам се поново смејати и насмејати се. Научила сам како да живот схватим мање озбиљно, како да се препустим забави без осећаја кривице.

Научио сам како љубити усне странаца и плесати по столовима и градским крововима. Научила сам како ићи на састанке и не бих се разочарала кад нису успели. Научио сам да живот иде даље. Научио сам да је живот леп са или без значајног другог.



Научио сам да је живот јебен тешко. Да ћу се увек морати пењати на планине без обзира да ли ме неко воли или не. Научио сам да се живот не би требао вртети око неког другог.

Научио сам да је вољети себе много важније од вођења другог људског бића. И научио сам бити стрпљив. Да будем стрпљив према животу и љубави. А да верујем да ћу бити спреман и доћи ће мој пут.